BOGOLjUB KARIĆ: PORODICA JE SRPSKA TVRĐAVA (KOLUMNA POLITIKA)

Moramo ohrabriti mladiće i devojke da počnu da prave decu i pare. To je moja formula za srećnu Srbiju. Nisam ja to smislio. Tako mi je govorio otac. Sve dolazi iz porodice

Najveći usud Srbije je što svaka generacija počinje od nule. Roditelji stvore kakav-takav imetak i podele ga deci, ali to se brzo potroši. Potom deca kreću iz početka. I tako se vrtimo u začaranom krugu siromaštva, nesigurnosti i dramatičnog pada nataliteta, pa svake godine Srbija izgubi grad veličine Smedereva. Još nekoliko takvih decenija i bojim se da će i šljiva biti prevelika da pod nju stanu svi Srbi.

Mnogi će reći, lako je Bogoljubu da mudruje kad je bogat, ali očuvanje tradicionalne srpske porodice smatram najvažnijim nacionalnim zadatkom upravo zato što sam sa svojom braćom i sestrom odrastao u siromaštvu. Pamtim dobro kako smo jeli šerbet i hleb, kako su starija braća mlađoj davala iznošenu odeću, a otac Janićije i majka Danica su nas jednako voleli i vaspitavali da budemo dobri ljudi. I nije nikakva fraza kad kažu – gde ima za jedno dete, ima i za drugo. A gde ima za dvoje, ima i za treće. I, naučio sam još nešto. Sve što su mi govorili otac i majka, baba i deda, strine ili ujne, ispostavilo se kao najveća mudrost koju sam mogao da čujem.

To, nažalost, saznamo tek kad ostarimo: da je svaka porodica srpska tvrđava, bedem za nevolje, utehu, radost i mudrost. Tako je bilo kada sam bio siromašan, tako je i sada kad imam milione. Kad nisam s najbližima u našem utvrđenju, kao da nisam svoj na svome. Kad se vratim kući, znam da sam siguran i okružen ljubavlju.

Zbog toga toliko pokušavaju da nas odrode, da sruše najvažniju tvrđavu srpsku, da uruše porodicu, jer kada to učine, srušiće i Srbiju. Plan je jednostavan. Uništavanje porodice je uništavanje Srbije. Zato odbranu tih vrednosti smatram najvažnijim nacionalnim zadatkom, a kako, hvala Bogu, nas Karića ima toliko da ne možemo da stanemo ni pod čitav šljivik, želim da ponudim nekoliko ideja koje mogu biti korisne za mlade ljude koji su sve više dezorijentisani i plaše se da uđu u najlepšu moguću životnu avanturu koja se zove brak sa puno dece.

Nedavno mi je pisala gospođa Zuzana Šulja iz sela Janošik iz Alibunara. Očajna je i traži savet jer se mladi u selu ne žene, godišnje se rode dve do četiri bebe, a penzioneri sa štakama jedva da imaju za hleb u najvećoj žitnici Evrope! I piše mi ova divna žena da mladi iz sela beže u beli svet, a starci ostaju sami, bolesni, zaboravljeni i nesrećni. Selo će uskoro potpuno opusteti, boji se Zuzana.

Odgovorio sam joj da mi je želja da Vojvodina bude jedno veliko gradilište i da svaka porodica može da radi, gradi i zaradi! Naša prelepa Vojvodina je najveća fabrika bez krova i što kažu moji gosti iz Rusije – ovde dugme da zasadiš, ima da nikne. Ne smemo da dozvolimo da nam deca odlaze iz plodne i zdrave Vojvodine. Stranci kod kojih idu da nadniče dali bi sve za parče ove Bogom dane zemlje. Tako je i u Šumadiji, u Pomoravlju, u čitavoj Srbiji. Stotine sela su napuštena, kuće su prazne, imanja zapuštena. Kuće i hektari zemlje već mogu da se kupe za pet do deset hiljada evra, tako da će ih uskoro pokupovati stranci, pa se može dogoditi da Srbi postanu nacionalna manjina u rođenoj domovini za deceniju ili dve.

Mi, Karići, nismo klonuli, već smo organizovali porodični biznis i žestokim radom strpljivo smo širili poslove. Kada bih sam sebi dodelio orden, onda bih se nazvao nosiocem štafete porodičnih vrednosti. Ali, nas je na okupu držala velika sloga. Spojili smo ljubav sa željom da uspemo, organizujući se kao preduzeće koje je preraslo u multinacionalnu korporaciju.

Na državi je sada zadatak da stvori najpovoljnije moguće uslove da svaka porodica postane malo preduzeće, s najvećim mogućim finansijskim olakšicama, kako za započinjanje biznisa, tako i za rađanje dece. Često kažem da na venčanju, uz matičara, treba da bude prisutan i službenik Agencije za privredne registre (APR). Neće, naravno, uspeti svaki porodični biznis, ali uz stratešku podršku države mnogi će stvoriti moćne kompanije, zaposliti ljude i zadržati ih u Srbiji. Tako će deca naslediti firme, učeći uz roditelje kako se vode poslovi. I više neće počinjati život od nule.

U gotovo svakoj propovedi, njegova svetost patrijarh srpski Irinej ističe da država opstaje onoliko koliko je njena porodica zdrava. Naša braća Rusi i Vladimir Putin održavanje tradicionalne porodice koja čuva duhovne vrednosti smatraju faktorom nacionalne bezbednosti. Naši prijatelji Kinezi imaju drevnu poslovicu koja kaže da ako želite uništiti civilizaciju, prvo uništite porodicu tako što ćete umanjiti ulogu majke, pa žene počnu da se stide što su majke ili što su domaćice. To se upravo dešava Srbiji poslednjih 30 godina kada je učinjeno sve da se porodica razori, da deca zaboravljaju na svoje roditelje, dok se kroz filmove, serije i rijaliti programe sistematski propagira uloga samostalne žene koja prezire bračnu zajednicu, a kamoli rađanje dece. Tako se, umesto beba, u društvu rađa negativna atmosfera prema tradicionalnom braku, skladnoj porodici i odgajanju dece kao navodnom reliktu konzervativnog patrijarhalnog sistema.

Drago mi je da i predsednik SANU Vladimir Kostić negativna demografska kretanja u Srbiji smatra pitanjem svih pitanja. Voleo bih da rešavanje ovog problema postane prioritetno kako među elitom, tako i među političarima. Predstojeća predsednička kampanja je idealna za takvu debatu.

Moramo ohrabriti mladiće i devojke da počnu da prave decu i pare. To je moja formula za srećnu Srbiju! Nisam ja to smislio. Tako mi je govorio otac. Kao što rekoh, sve dolazi iz porodice!